Zašto nam je toliko važno šta drugi ljudi misle o nama?

Smatramo da je to osobina ljudi koji dolaze iz malih sredina i da je to nešto što treba prevazići, da je to nešto što je nepoželjno, nezrelo i sl.

Da li je to istina?

Biološki smo predodređeni da nam je važno šta drugi ljudi misle. Naši mozgovi su evoluirali tako da smo osetljivi na to šta drugi ljudi misle o nama. Biološki na nekoliko načina ...

Prvo, u davnim vremenima dok smo još živeli u plemenima, bilo je od presudne važnosti za opstanak, da nas pleme prihvati. Jer, jedino tako su nam najveće šanse da preživimo, da se prehranimo i razmnožimo (ljudski nagoni). Napuštanje plemena, značilo je smanjivanje tih šansi.

Dakle, da bi nas pleme prihvatilo, bilo je prilično važno šta to pleme misli o nama kao i to da se prilagodimo potrebama plemena.

Drugo, na nivou ovog života, bebe zavise od nege i pažnje drugih ljudi. Beba ne može da preživi samostalno. Dakle, da bi beba preživela, prilično joj je važno šta njena okolina, njeni roditelji i staratelji misle o njoj.

Bebe, ali i deca stiču sliku o sebi, o tome ko su, šta su i koliko vrede na osnovu povratne informacije okoline. Beba nema svest o sebi, stiče je na osnovu toga kako okolina reaguje na nju.

U skladu sa tim, ukolko se okolina ne ophodi prema detetu sa negom, ljubavlju i pažnjom, dete nije u stanju da pomisli "šta nije u redu sa ovim ljudima pa su ovakvi prema meni", dete jedino može da pomisli, "šta nije u redu sa mnom, pa se okolina ovako ophodi prema meni".

Kao posledica toga, razvija se često i doživljaj da moramo biti bolji nego što jesmo i da nešto nije u redu sa nama, ovakvi kakvi smo.

Treće, mi smo ipak, socijalna bića koja ne samo da od malih nogu tražimo povezanost sa drugima nego to nosimo kroz ceo život. Govor, mišljenje, jezik... razvijaju se u odnosu i komunikaciji sa drugim ljudskim bićima. Prisustvo drugih nam ublažava bol a održavanje dobrih veza sa ljudima vrlo povoljno utiče za naše fizičko i mentalno zdravlje.

Dakle, "šta će drugi reći" i "šta drugi misle" nije samo moderna izmišljotina provincijalaca, već biološka tvorevina koja je imala za svrhu da obezbedi opstanak.

Tako da, ne možemo, niti moramo da se potpuno otarasimo tog doživljaja da nam je važno šta drugi ljudi misle.

Ali, kada ta važnost postaje problem?

Onog trenutka kada odrastemo, razvili smo se i kada primetimo da se nalazimo u razvijenoj civilizaciji gde mišljenje "plemena" nije od životne važnosti, već je samo poželjno. I lepa stvar je, što ako nas ovo pleme ne prihvata, ima drugih plemena koja će nas prihvatiti.

Ta plemena, u današnje vreme mogu simbolizovati našu porodicu, naš krug prijatelja, komšija, kolege ili tim sa posla, društvo sa treninga ili iz grupe za pijenje piva ili planinarenje.

Tek tada, kada nam neprihvatanje od strane nekoga, predstavlja dugotrajnu prepreku za dalji razvoj, kada nam remeti svakodnevnicu... kada nismo sigurni šta smo mi a šta su očekivanja od drugih... tada je vreme da se radi.

Kada postanemo previše osetljivi po pitanju poređenja sa drugima i na temu toga šta će drugi reći, rizikujemo da se izgubimo, utopimo u masu i da nam se zamuti i to kako, na osnovu čega i u koju svrhu donosimo odluke.

Šta raditi kada uhvatimo sebe u problemu gde se previše opterećujemo time šta drugi ljudi misle?

Zapitjate se...

Da li zaista znam šta drugi misle, ili samo mislim da oni to misle?

Da li zaista možete znati šta druga osoba misli? Male su šanse, osim ako vam eksplicitno ne kaže (mada i u takvim situacijama je pitanje poverenja, da li verujete osobi da je bila iskrena po pitanju toga šta misli).

Dakle, to šta drugi ljudi misle su zapravo samo naše pretpostavke o tome šta oni misle, te naše pretpostavke onda tumačimo kao apsolutnu činjenicu i ponašamo se u skladu sa tim.

Hajde da osvestimo to da "šta drugi misle" su najčešće samo naše pretpostavke a ne činjenice.

Zapitajte se...

Da li vam je korisno da svoju pretpostavku, koju ni ne možete sa sigurnošću da proverite, tumačite kao činjenicu i ponašate se u skladu sa njom?

Uglavnom nije, jer smo u stanju satima, danima da razmišljamo o tome šta bi drugi rekli, ili šta će reći ako saznaju nešto. To razmišljanje čini da se onda osećamo tužno, besno, posramljeno...

Dakle, osećamo se tako jer smo mislili šta drugi ljudi misle.

Hajde da se bavimo činjenicama, a ne pretpostavkama.

I na kraju, šta i ako pomisle to čega se bojimo?

Na koji način to može nepovratno upropastiti moj život, posao, porodicu, nešto od krucijalne važnosti za mene i moj život?

Razmislite...

Činjenice, braćo, činjenice, a ne zvona i praporci.

Ana Pavlović, dipl. psih.

RE&KBT savetnik, ACT praktikant